Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Dučić
(1871-1943)

Da li je istina ono sto piše u Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećes
stići. Ako joj okreneš leđa pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema male
krađe i male smrti. Nema malog rata niti
malog poštenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.
Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih
prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom
Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost po mojim 
dlanovima.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećes
da se briješ. Oženićešse i zaposliti. Imaćeš
svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem
da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim  
govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako, ogromnom maštom, sam u Nicemu,
jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče
makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao
kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš
je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već
davno bi bila zvezda.

Miroslav Antić
(1876 – 1938)

Kad sam te vid’o kraj mirisnih leja,
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom i, k’o zvezda,
Na belom šeširu crna orhideja,

Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Šaptao je čežnju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zapadu gasne,
I mir, mir svečani pada na sve strane.

Ja za tobom iđah, i u jednom mahu,
Slušajuci tice i talase rečne,
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad došao čas ljubavi večne,

Čas ljubavi prave, željene i čedne,
I sve što u mojoj duši beše časno,
I dobro, i nežno, ispod kore ledne
Prenu se i živnu i zaklikta glasno.

Al’ ti ne rekoh ni “silno te ljubim”,
Niti “dušo”, niti “oči moje sjajne”,
Niti praznom rečju i pokretom grubim
Zbrisah čedne draži nekazane tajne.

Jer, k’o snežna lava, u istome casu
Survaše se na me bol, tuga i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i života prava.

I u čudnom strahu ja se pitah tada,
Kakvo sudba sprema ispaštanje veće,
I koliko treba nevolje i jada
Da okajem ovaj čas nenadane sreće!

I ne videh ništa. Ni daleke gore
Zabrađene tankim velom magle plave,
Ni ritove mnoge sto spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomične Save…

Ti prođe. – Uz pesmu sakrivenih gnezda,
I tajanstven šumor žbunova i leja,
Predznak duge bede, kao kobna zvezda,
Dizala se zlobna, crna orhideja.

Milan Rakić
(1876 – 1938)

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

IV

Za mene noćas vaseljene nije,
Oči su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i šuštanja šuma.

Srce zvuk pesme što požudne bije
Reč čas zapovest, čas poniznost sluge
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge
Pred kim se ništi gordost ljudskog uma.

Milutin Bojić
(1892-1917)

Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda ječe bolna deca,
Rastapaju se čežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje…

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isčeznemo i mi, obadvoje…

Milan Rakić
(1876–1938)

Poljubi me, začaraj me sobom,
zatvori mi oči ćutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
živim kao senka lutanjem.

Biće mi se, tmulo od gorčine,
zaželelo tuđeg življenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, začaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dušu,uzmi je, izvedi,
da počine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
živim kao senka lutanjem,
sklopim oči umorne nad sobom,
i isčilim u te ćutanjem.

Velimir Živojinović Massuka
(1886-1974)

Između dva uporednika dok provirujem glavu
Između dve žiške u slepoočnicama
U pauzama dok radnici piju čađavo mleko
I prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Između dva daleka poređenja
Volim te.

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U mašineriji noći
Moje srce je slično kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze sa mnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.

Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi suđe od porculana
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postaću prašina ako voliš prašinu
Ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te.

Dolazi proleće i jednu pravu damu
Niko ne može zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja ne znam put – krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni anđele; o, sneže u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruč
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno već svojim očima ne verujem
Volim te.

Matija Bećković

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović
(1898-1992)

I

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su svi stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
Da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
Razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kao ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade insekti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno crce
I moja krv slazi na mraz ispod nule

III

Biljke se guraju da prodru na vazduh
Uzalud je čupam iz duboke senke
Jedno drvo mi daje transfuziju krvi
I uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
Nezdrav plamen se povija u srcu
Dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
Dok ja slavim svojim nedostacima
I cvet okreće vreme naopako
Bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
I namesto nje se pojavljuje rupa
Ona se prolepšava da bi mi prkosila
Slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
Jedan živac drži higijenu u poeziji
Staze u parkovima imitiraju puteve
I reč nas uzgred odvodi u budućnost

IV

Ono što preko noći preduzimam
Kada me pre pisanja svrbe prsti
Kao ptica nepobeđena pepelom
Krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
I rane hladi alkohol koji vetri
Mogu biti profesor svojim dušmanima
Koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
I kao zlatni konci pucaju u ledu
Moja krv se bavi zabranjenim poslom
Dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu
Ostaće zakopani u mojim ustima
Moje kameno srce u zemlji kao dukat
Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama
O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
Dok razvode struju iz moje ljubavi
Što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
Dok goni svoju senku oko sveta
I moja krv crta ono što napišem

Matija Bećković