Nikola Janić | Stih nedelje

Neko drugo more

Rubrika: Stih nedelje

Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlan prinosi

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Pero Zubac
(1945)

Nema komentara →

Mali kameni nokturno

Rubrika: Stih nedelje

XXXIII

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Miroslav Antić
(1932-1985)

Nema komentara →

Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.

Zaklopi dušu moju sad kо zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.

Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, Bože ne molim za sreću, za radost, za slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.

Desanka Maksimović
(1898-1992)

Nema komentara →

Snove snivam

Rubrika: Stih nedelje

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza Kostić
(1841-1910)

Nema komentara →

Možda spava

Rubrika: Stih nedelje

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)

Komentar (1)

Kad se nebo muti

Rubrika: Stih nedelje

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čustva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.

Skriva se zemlja pod pokrov noći
Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek nek otkriva.

U podne, ili veče života svoga
Potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bih glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!

Milica Stojadinović – Srpkinja
(1830-1877)

Nema komentara →