Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac
(1945)

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
 Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
U velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština, porazan i leden,

A ti ne postojiš, nit’ si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Dučić
(1871-1943)

Kad zemlja presta da se tuži,
te se na ranoj ruži
rascveta prvi cvet,
a leptir polete beli
da prvi kuša let –
u vrtu smo se sreli,
gde jarko sunce sja,
proleće, ti, i ja.

Leptir ljubavno ruži
šapće, i oko nje kruži –
mirisni ljubi cvet.
U cvetnom zemnom raju,
bez misli za drugi svet,
u bezbrižnom zagrljaju,
idemo druga tri:
proleće, ja, i ti.

Al’ kad žarko leto dođe,
i mladost ružu prođe,
povije glavu cvet;
ljubavi leptir se mane,
i malakše mu let –
poći ćemo na razne strane
Kud? Sam bog sveti zna! –
proleće, ti, i ja.

Milan Ćurčin
(1880-1960)

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu.

Duško Trifunović
(1933)

Hoću na jednome svečanom opelu
Da sahranim ono što proslošću zovu.
I da ti donesem tada dušu novu,
Bez ijedne pege negdašnje – svu belu.

I hoću da onog časa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i čedan,
Da prvi put spoznam čar ljubljene žene;

I da sav u tvojoj beskonačnoj moći
Očaran, bez svega što me davno guši,
Osećam pod sjajem ove prve noći
Kako se u mojoj obnovljenoj duši,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda
Dok sušti topola i miriše lipa
I radosno nebo mesečinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda…

Milan Rakić
(1876 – 1938)

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
Zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica baš
me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila sad
je važno da se ona meni vratila jer
ima na moru opasnih morskih pasa ima
na moru mornara ima
na moru alasa mogao
je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli
su mangupi da mi je ukradu pričaj
mi kako je bilo kako
izgleda more ima
li more mlađeg brata je li
more protiv rata voli
li more bure svežeg piva ume
li more da pliva kako
ljube francuzi cigančice
moja ljubljena moja
ženo?

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Il’ crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda:
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni –
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si načelo većma nego biće…
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika:
Da bude pobeda….Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.