Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.

Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.

Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.

Zoran Radmilović
(1933 – 1985)

Oprosti, majko sveta, oprosti, 
što naših gora požalih bor, 
na kom se, ustuk svakoj zlosti, 
blaženoj tebi podiže dvor; 
prezri, nebesnice, vrelo milosti, 
što ti zemaljski sagreši stvor: 
Kajan ti ljubim prečiste skute, 
Santa Maria della Salute. 

Zar nije lepše nosit’ lepotu, 
svodova tvojih postati stub, 
nego grejući svetsku lepotu 
u pep’o spalit’ srce i lub; 
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu, 
đavolu jelu a vragu dub? 
Zar nije lepše vekovat’ u te, 
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o, 
mnoge sam grehe pokaj’o ja; 
sve što je srce snivalo mlado, 
sve je to jave slomio ma’, 
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o, 
sve je to davno pep’o i pra’, 
na ugod živu pakosti žute, 
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo, 
al’ ipak neću nikoga klet’; 
šta god je muke na meni bilo, 
da nikog za to ne krivi svet: 
Jer, što je duši lomilo krilo, 
te joj u jeku dušilo let, 
sve je to s ove glave sa lude, 
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu, 
lepše je ovaj ne vide vid; 
iz crnog mraka divna mi svanu, 
k’o pesma slavlja u zorin svit, 
svaku mi mahom zaleči ranu, 
al’ težoj rani nastade brid: 
Šta ću od milja, od muke ljute, 
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu 
nikad još takav ne sinu gled; 
tim bi, što iz tog pogleda kresnu, 
svih vasiona stopila led, 
sve mi to nudi za čim god čeznu’, 
jade pa slade, čemer pa med, 
svu svoju dušu, sve svoje žude, 
-svu večnost za te, divni trenute!- 
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota? 
Zar meni blago toliko sve? 
Zar meni starom, na dnu života, 
ta zlatna voćka što sad tek zre? 
Oh, slatka voćko, tantalskog roda, 
što nisi meni sazrela pre? 
Oprosti meni grešne zalute, 
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile, 
mozak i srce, pamet i slast. 
Dugo su bojak strahovit bile, 
k’o besni oluj i stari hrast: 
Napokon sile sustaše mile, 
vijugav mozak održa vlast, 
razlog i zapon pameti hude, 
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’, 
utekoh mudro od sreće, lud, 
utekoh od nje – a ona svisnu. 
Pomrča sunce, večita stud, 
gasnuše zvezde, raj u plač briznu, 
smak sveta nasta i strašni sud. – 
O, svetski slome, o strašni sude, 
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi, 
spomen je njezim sveti mi hram. 
Tad mi se ona od onud javi, 
k’o da se Bog mi pojavi sam: 
U duši bola led mi se kravi, 
kroz nju sad vidim, od nje sve znam, 
za što se mudrački mozgovi mute, 
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove 
silnih mi želja navreli roj, 
ona mi dođe kad njojzi gove, 
tajne su sile sluškinje njoj. 
Navek su sa njom pojave nove, 
zemnih milina nebeski kroj. 
Tako mi do nje prostire pute, 
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene, 
samo što nije briga i rad, 
sve su miline, al’ nežežene, 
strast nam se blaži u rajski hlad; 
starija ona sad je od mene, 
tamo ću biti dosta joj mlad, 
gde svih vremena razlike ćute, 
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje, 
tih sastanaka večiti trag; 
to se ne piše, to se ne poje, 
samo što dušom probije zrak. 
To razumemo samo nas dvoje, 
to je i raju prinovak drag, 
to tek u zanosu proroci slute, 
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava 
o mog života hridovit kraj, 
najlepši san mi postaće java, 
moj ropac njeno: "Evo me, naj!" 
Iz ništavila u slavu slava, 
iz beznjenice u raj, u raj! 
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude, 
dušine žice sve da progude, 
zadivićemo svetske kolute, 
zvezdama ćemo pomerit’ pute, 
suncima zasut’ seljenske stude, 
da u sve kute zore zarude, 
da od miline dusi polude, 
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić
(1841-1910)

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac
(1945)

Ne, nemoj mi prići! Hoću iz daleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva.

Desanka Maksimović
(1898 – 1992)

Zbogom!….Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas,
Nikada neće ruka moja,
Grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas….
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost – sve je san.
I dok sam slatki sanak snivo,
S gordošću ja sam očekivo
Rastanka našeg tužni dan.

Tako pobožno fakir pada.
Služeći verno bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al’ on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.

Vojislav Ilić
(1860-1894)

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona,
ne znajući – prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako.

Miroslav Antić
(1932 – 1985)

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac
(1899 -1 943)

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čeznji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čeznjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…

Milan Rakić
(1876 – 1938)

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović
(1933)