Zabeležiću još i smirenu jesenju noć
Izgubljenog i lagodnog lutanja
Duž glomaznih skorojevićskih palata
I sumornih zaboravljenih starih plotova,
Po širokim bezbojnim novim ulicama
I pokunjalim pustim sokačićima,
U čijem se tada mestimice prošaranom
Isprekidanom mraku titralo, krilo
Mnogo neobuzdane čudne poezije.
Na afišama i firmama bile su ispisane
Fantastične pesme i kabalističke reči
Koje smo domišljanski vezivali među sobom
I sa zvezdama iznad nas.

Jer zvezde su nam bile sasvim bliske,
Visile su u granju još zelenog drveća
I padale su često kao vatrene šišarke,
Negde, niz horizont od crne kadife.
Dužinu ulica i zaostalih poznih časova
Kratili su naši razgovori i ćutanja,
Iz kojih su iskrsavale trenutne nove zvezde
I noćni leptiri sjajniji, lepši od onih
Što su lepršali oko sijalica.
Tako smo išli dugo, dugo za vremenom
Što izmiče – i hvatali smo za krila
Iščezavajuće trenutke. Naposletku,
U setnom svetlu sivog praskozorja,
Držala je samo još ruka ruku,
U znak završetka igre i oproštaja.

Rukovanje: nemi poljubac dlanova
Pod jednodušnim pritiskom prstiju.

Todor Manojlović
(1883-1968)

Gde je tvoja uska, tiha ruka,
puna zvuka dok niz kosu klizi,
puna reči kad se oko struka
svije, kad se poput vitog luka
slije s mojim telom? Prisni, bliži,

mi ćutasmo tad, a ona sama
pričala je šta u tebi vri:
cela sočna, topla, slatka tama
ključala je njome; cela ti
zvučala si kroz nju; cela drama

krvi naše, i bolna i draga,
u snažni se izlivala zvuk,
dok uz bedra svijao se naga
tvoj drhtavi, vitki, lomni struk.

Gde je tvoja tiha ruka vita,
da na somot oslonim se njen,
pa da slušam kako šumno hita
njenom krvi moga bila sen,
kako čezne gladna, nikad sita,

da izljubi pore moje sve,
šapćući ime moje?
Pun sam zvuka tihe ruke tvoje,
pun nežnosti i njene i svoje,
i nje željan, željan nje.

Velimir Živojinović Massuka
(1886-1974)

Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj peva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da –
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se tamo, pred ikonom starom!
Ovdje u slobodi, pred nebom – oltarom,
Sa koga nam Gospod o milosti zbori,

Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.  

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

Tanasije Mladenović
(1913-2003)

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pre čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Jovan Dučić
(1871-1943)

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi 
sačekaćemo zajedno prve mirise snega. 
Ja volim više zime čistotu mirnu 
od bolesnoga dana prolećnjega 
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane 
kad duša počinje tiho da sazreva, 
i bivaju pune ploda njene grane, 
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase 
kad se čovek smeje tiše i ređe. 
Volećemo se kad počinju da se 
života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom 
prijatelji blagi i braća. 
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom 
sa koje ne može da se piše, 
ni da se vraća.

Desanka Maksimović
(1898 – 1993)

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše…

Milan Rakić
(1876 – 1938)

Veče je odavno prošlo…U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor;
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umuko ljudski zbor.

Samo Dunav šumi u mraku i samoći,
Il’ katkad odjekne  zvučno protegnut, jasan glas;
To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj noći,
I njihov surovi usklik doleće čak do nas.

A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…

Vojislav Ilić
(1860-1894)

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Vasko Popa
(1922-1991)

Prošla je kraj mene nečujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetački minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
…O, ko si ti, ženo sa neznanih strana,
Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
– Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreća tija –
Ah, u srcu mome probuđena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija…

Veljko Petrović
(1884 – 1967)