Ljubav nema bolje dane

Rubrika: Stih nedelje

Duško Trifunović
 

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Duško Trifunović
(1933)

Srce

Rubrika: Stih nedelje

Jovan Dučić
 

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni –
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo –
Uvek novi deo od nove minute … !

Jovan Dučić
(1871-1943)

Gramofon

Rubrika: Stih nedelje

Matija Bećković
 

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao – do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niče drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše,
Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

Jedna intimna istorija

Rubrika: Stih nedelje

Velimir Rajić
 

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled’o
Izbliže podjoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I mada smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih…

Velimir Rajić
(1879-1915)

Bilo je žena

Rubrika: Stih nedelje

Ljubivoje Ršumović
 

Bilo je žena
Kojima nikad nisam napisao stih
Korisnih lepih pa i pametnih čak
Prosto me nije imala većina od njih
Nije me možda jer nisam bio lak

Bilo je žena
Raskošnih divljih tuđih u šumi
Koje ne zovu ne pitaju već love
Od kojih se svaki nerv izbezumi
Nagle bez stida dok mi snom plove

Bilo je žena
Mirnih i radnih sa dušom u šaci
Onih koje mole za milost da vole
Plavih i crnih pa uzmi ili baci
Pa ćuti ili reci sve sem istine gole

Bilo je žena
Koje su samo bile i ništa nisu htele
Luckastih đavoljih i naročitih tek
Onih potrebnih za čije sam voćke zrele
Ginuo pa životu ih nudio kao lek

Bilo je žena
Kojima jedno moje srce beše malo
Pa mi po grudima drugo srce traže
I onih čije je u meni kucalo pa stalo
Kada je čulo šta nije smelo da kaže

Bilo je žena
Zbog kojih postoji proleće pa leto
Koje zaslužuju da im se pesma piše
Ali samo jedna je jedina bila sve to
Zajedno i od svih još nešto malo više

Ljubivoje Ršumović
(1939.)

Odblesak

Rubrika: Stih nedelje

Milutin Bojić
 

Vratila si mi dane belih ruža,
Donela ljubav iskrenu i čednu,
Da sanjam, kad mi oči prošlost htednu,
Rumen, što žudno čar mladosti pruža.

I, pune sunca, tvoje oči piše
Bezdan saznanja s usne pune laži,
Vaskrsnuv nežnost, koja oko vlaži,
Jer da si Boga iz tvog nedra biše.

U vrt gde leže ispijene čaše
Na rpi cveća i zgažena granja,
Ti blesnu sunce svesnog osećanja,
Da dani krina mađiski se zbraše.

Kad u prah padne idol slavom sliven,
Tužno zacvili logor ogoleo,
Priznaću tajom, sam u sebi skriven,
Da sam te, više no što znaš, voleo.

Milutin Bojić
(1892-1917)

Haljina

Rubrika: Stih nedelje

Mira Alečković
 

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Mira Alečković
(1924-2008)

Romansa

Rubrika: Stih nedelje

Miroslav Antić
 

– Jesi l’ moje
Najmoje?

– Jesam tvoje
Najtvoje.
– Da ti sviram u ušima?
– Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al’ da budu na cvetiće.

– Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.

– Da me mrze sve komšije.

– Da ja imam samo tebe.
– Da ti imaš samo mene.

– Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

– Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

– Jesi l’ moje?
Najmoje?

– Jesam tvoje.
Najtvoje

Miroslav Antić
(1932–1985)

Dogodila se pesma ova

Rubrika: Stih nedelje

Sima Pandurović
 

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini,

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji’
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad  s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Sima Pandurović
(1883-1960)

Mi se čudno razumemo

Rubrika: Stih nedelje

Stanislav Vinaver
 

Mi se čudno razumemo
k’o dva bola, k’o dva vala
k’o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k’o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev’o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver
(1891-1955)